Najvaznija obaveza sindikata je da se bore za bolji zivot svojih članova, kroz povećanje zaposlenosti i zalaganje za radnička prava. To je na papiru a u praksi sindikalni lideri se bore samo za sebe a radnike koriste kao sredstvo.
Sindikati su, uz političke partije i crkvu, najorganizovaniji u zemlji, jer imaju mogućnost da veoma lako obaveste sve svoje članove o nečemu što je od životne važnosti za radnike. Zbog toga je i njihova odgovornost ogromna. Oni jednostavno mogu, i moraju, da medju svojim članstvom šire ideju o SEOSKOM TURIZMU jer bi se razvojem ovog vida turizma kod nas stvorio veliki broj radnih mesta u različitim granama privrede (poljoprivreda, prehrambena industrija, industrija gradjevinskog materijala, gradjevinarstvo, industrija
oprema za domaćinstvo, saobraćaj, trgovina, usluge...), veliki broj radnika koji nemaju posla vratio bi se u sela i tamo privredjivao u turizmu...
Ja sam se direktno obracao Smiljaniću, Orboviću, Čanku... ali i predsednicima svih
granskih sindikata i upoznao ih s mogućnostima za bolji zivot radnika u Srbiji i o tome koliko bi značilo kada bi se i oni u to uključili. Ne mogu da verujem da se i oni tako ponašaju. Pa, milioni ljudi ili nemaju posao ili su im mnoga prava pogažena, ne primaju plate, žive na ivici siromaštva... a sindikalni lideri ne žele da im pomognu. Sindikati, preko svojih podružnica u preduzećima, veoma brzo i efikasno mogu da informišu svoje članstvo o tome kako se može bolje živeti i šta je potrebno oni da urade!
Mnogo efikasnije nego kad zahtevaju da im se poštuju neka prava iz radnog odnosa, bilo bi kada bi se radnici neprekidno, u smenama, okupljali ispred zgrade Vlade iznosili samo jedan zahtev - da sve stanovnike Srbije informiše o tim mogućnostima i ubrzo započne sa konkretnim rešenjima!!!
Medjutim, i sindikalne vodje su - kao nojevi. Sram ih bilo!
Ako se i u sindikatima nalaze nojevi i ljudi zainteresovani samo za svoju licnu korist onda bi naši privatni biznismeni mogli i morali da pomognu svom narodu.